Brottslingar eller hjältar? Aggressionsbrottet i Romstadgan och våldsanvändning vid unilaterala humanitära interventioner

Abstract

The crime of aggression has a long history in customary international law, but it was not until 2010 that the offense was defined for the purposes of the ICC. Interstate use of force has been, and it still is, a highly political issue, which has affected the international community's willingness to establish individual criminal liability for those responsible.
The definition of the crime of aggression in Article 8 bis of the Rome Statute is a political compromise between the State Parties. As opposed to the other crimes in the Rome Statute, which have the main aim of upholding the protection of human rights and respect for humanitarian law, i.e. jus in bello, the crime of aggression aims at maintaining the rules of jus ad bellum, inter alia by criminalizing acts contrary to the prohibition of the use of force in the UN Charter. Despite the extensive description of the crime a number of legal issues remain unanswered and all the legal controversies within jus ad bellum – for example; the right to anticipatory self-defense or the right to use force in humanitarian interventions and for protection of nationals abroad – are now also part of the discussion on the meaning of Article 8 bis.
This paper examines one such legal controversy and its’ place within Article 8 bis. The study focuses on answering whether the new crime in the Rome Statute can be interpreted so as to entail individual criminal liability for the leaders of unilateral humanitarian intervention. The doctrine of humanitarian intervention has its origins in the early history of public international law and it is wildly discussed as a possible exception to the prohibition of the use of force in international relations. Considering that the Article 8 bis does not deal with this issue explicitly it will be the task of the ICC to determine whether the crime of aggression also covers unilateral uses of force for humanitarian purposes. The Court's potential interpretation of Article 8 bis is important to review as the effects of the international criminal justice and individual criminal liability may have an influence on future policy making regarding unilateral humanitarian interventions.
The analysis of this paper highlights that unilateral use of force in humanitarian interventions can fulfil both the material, as well as the mental elements of the crime of aggression in the Rome Statute, consequently Article 8 bis could entail individual criminal liability for the leaders of such interventions. The essay further notes that the existing defences in the Rome Statute are indeed possible to invoke in situations of unilateral use of force in humanitarian interventions, but that the future success of such arguments is limited. Lastly, the conclusion entails that, with the inclusion of Article 8 bis to the Rome Statute, the ICC has been entrusted with an opportunity to influence and shape the rules of jus ad bellum and thus pinpoint and strengthen the ban on the use of force in public international law.

Abstract (Uncoded languages)

Злочин агресије има прилично дугу историју у међународном јавном праву, али aгресија као кривино дело није била дефинисана све до 2010 године, када je у Римски статут Међународног кривичног суда (Римски статут) уведен члан 8 бис. Употреба силе у међународним односима одувек је представљала значајно политичко питање, што је утицало на спремност међународне заједнице да утврди индивидуалну кривичну одговорност за агресоре.
Члан 8 бис Римског статута, којим је дефинисан злочин агресије, представља политички компромис између чланица. За разлику од дефиниција других злочина у Римском статуту, чији је главни циљ да одрже заштииту људских права и поштовање хуманитарног права, односно јус ин белло, дефиниција злочина агресије има за циљ одржавање јус ад беллум криминализацијом оних поступака који се противе забрани употребе силе у Повељи Организације уједињених нација. Ипак, упркос обимном опису кривичног дела, преостају поједина правна питања које дефиниција не покрива и правне полемике у јус ад беллум-у, као што су на пример: право на преурањену самоодбрану или право на употребу силе у току хуманитарних интервенција и ради заштите држављана на страној територији, су сада такође и састојни део злочина агресије.
Овај рад испитује једну такву правну полемику и њено место у члану 8 бис. Циљ eсеја је да истражи да ли нови злочин у Римском статуту може да се тумачи тако да подразумева индивидуалну кривичну одговорност за лидере једностраних хуманитарих интервенција. Доктрина о хуманитарним интервенцијама има своје корене у раној историји међународног јавног права и огледа се као могући изузетак од забране употребе силе. Члан 8 бис у Римском статуту не регулише доктрину експлицитно, што имплицира да се задатак одређивања да ли је злочин агресије могућ у случајевима употребе силе у хуманитарне сврхе поверава искључиво Међународном кривичном суду (МКС). МКС-ове могућности тумачења члана 8 бис су важне за разматрање с обзиром да ће ефекти међународног кривичног права и индивидуалне кривичне одговорности имати утицај на будуће политичке одлуке везане за хуманитарне интервенције.
Анализа овог рада истиче да употреба силе у хуманитарним интервенцијама може да испуни објективне, као и субјективне elemente злочина агресије у Римском статуту, што значи да би члан 8 бис самим тим могао да подразумева индивидуалну кривичну одговорност за лидере хуманитаних интервенција. У даљем се наводи да постојеће одбране у Римском статуту могу бити примењиве у ситуацијама употребе силе у хуманитарним интервенцијама, али да је будући успех таквих аргумената ограничен. Закључак рада указује на то да је, уз додавање члана 8 бис у Римски статут, МКС поверенo да утиче и обликује правила јус ад беллум-а, и на тај начин одреди и ојача забрану употребе силе у међународном јавном праву.

Abstract (Swedish)

Aggressionsbrottet har en tämligen lång sedvanerättslig historia i folkrätten, men det var inte förrän år 2010 som brottet definierades för den Internationella brottmålsdomstolens ändamål. Mellanstatlig användning av våld har varit, och är fortfarande, ett mycket politiskt laddat spörsmål, vilket har påverkat världssamfundets benägenhet till att införa individuell straffbarhet för de ansvariga.
Det nya brottet i artikel 8 bis i Romstadgan är i mångt och mycket en politisk kompromisslösning mellan stadgeparterna. Till skillnad från de övriga brotten i Romstadgan, som huvudsakligen ämnar att upprätthålla skyddet för mänskliga rättigheter och respekten för humanitär rätt, dvs. jus in bello, syftar aggressionsbrottet till att upprätthålla reglerna i jus ad bellum genom att straffbelägga handlingar som bl.a. strider mot våldsförbudet i FN-stadgan. Trots en tämligen detaljerad definition är ett flertal folkrättsliga frågor obehandlade och alla rättsliga kontroverser som återfinns inom jus ad bellum, så som t.ex. rätten till preventivt självförsvar och rätten till våldsanvändning vid såväl humanitära interventioner som beskydd av egna medborgare utomlands, är nu också en del av diskussionen kring aggressionsbrottet.
Denna uppsats undersöker just en sådan rättslig kontrovers och hur den behandlas i artikel 8 bis. Arbetet utreder huruvida aggressionsbrottet i Romstadgan kan tolkas på så sätt att den medför individuellt straffansvar för ledare av unilaterala humanitära interventioner. Doktrinen om humanitära interventioner har sitt ursprung långt tillbaka i den folkrättsliga historien och är ett mycket omdiskuterat eventuellt undantag till våldsförbudet. Artikel 8 bis behandlar inte spörsmålet explicit vilket innebär att det kommer att vara ICC:s uppgift att avgöra huruvida aggressionsbrottet även innefattar unilateral våldsanvändning i humanitära syften. Domstolens tolkningsutrymme är viktigt att studera med hänsyn till att den internationella straffrättens och den individuella straffbarhetens potentiella effekter kan påverka framtida politiskt beslutsfattande i frågor som berör humanitära aktioner av detta slag.
Den avslutande analysen av utredningen belyser att våldsanvändning vid humanitära interventioner kan uppfylla såväl de objektiva som de subjektiva rekvisiten av aggressionsbrottet i Romstadgan och att artikel 8 bis därför möjliggör lagföring som utkräver individuellt straffansvar av ledare av sådana interventioner. Vidare konstateras det att de existerande ansvarsbefriande grunderna i stadgan visserligen är möjliga att åberopa i situationer av våldsanvändning vid humanitära interventioner, men att mycket talar för att framgången av sådana argument är begränsade. Slutsatsen av utredningen argumenterar för att ICC nu betros med en möjlighet att påverka och utforma reglerna om jus ad bellum och på så sätt precisera, men även stärka, våldsförbudet i folkrätten.

• author: Lakic, Aleksandra
• supervisor: Christoffer Wong
• organization: Department of Law
• alternative title: Criminals or heroes? The crime of agression in the Romestatute and the use of force in unilateral humanitarian interventions
• course: JURM02 20151
• year: 2015
• type: H3 - Professional qualifications (4 Years - )
• subject: Law and Political Science
• keywords: Folkrätt, Internationell straffrätt, Aggressionsbrott, Humanitära interventioner, Våldsförbudet, FN-stadgan, Romstadgan
• language: Swedish
• id: 5432522
• date added to LUP: 2015-06-17 13:02:54
• date last changed: 2015-06-17 13:02:54